ПРЕТЊА ПО ОПСТАНАК. Многи политичари и верске вође су промовисали оно што је било у супротности с Библијом. Често су своју власт користили да би народ одвратили од поседовања, умножавања и превођења Библије. Погледајмо два примера:

• Око 167. пре нове ере: Селеукидски краљ Антиох Епифан, који је настојао да хеленизује Јевреје, наредио је да се униште сви примерци светих списа на хебрејском. Његови службеници су „цепали и спаљивали свитке Закона где год би их нашли и убијали оне који су их читали и из њих црпли снагу и утеху“, написао је историчар Хајнрих Грец.

• Средњи век: Неким католичким вођама се нимало није свиђало што је обичан народ радије говорио о библијским учењима него о католичким догмама. Зато су прогласили јеретицима све оне који су поседовали неки део Библије, изузев Псалама на латинском. На једном црквеном сабору је одређеним појединцима наређено да „марљиво и верно траже јеретике [...] тако што ће претраживати куће и подземне просторије оних за које се сумња да поседују Библију [...] Кућа у којој се нађе јеретик, треба да буде уништена.“

Да су противници Библије успели да је униште, њена порука се никада не би чула.

КАКО ЈЕ БИБЛИЈА ОДОЛЕЛА ТОЈ ПРЕТЊИ. Краљ Антиох је покренуо акцију хеленизације у Израелу, али су јеврејске заједнице већ постојале у многим другим земљама. Заправо, каже се да је до I века нове ере, преко 60 посто Јевреја живело ван граница Израела. Они су у својим синагогама чували примерке Писма, које ће користити и будући нараштаји, укључујући и хришћане (Дела апостолска 15:21).

Током средњег века, они који су волели Библију херојски су издржали прогонство и наставили да је преводе и умножавају. Још пре проналаска штампарске пресе у XV веку, делови Библије су постојали на чак 33 језика. Након тога, Библија је почела да се преводи и производи незапамћеном брзином.

ИСХОД. Упркос претњама моћних краљева и свештеника, Библија је најтиражнија и најпревођенија књига у историји. Утицала је на законе неких земаља, њихове језике и животе милиона људи.