Да ли сте знали?

ПОКРЕНИ

Да ли сте знали?

Да ли се у древно доба заиста дешавало да неко посеје кукољ на туђој њиви?

Ова копија Јустинијанове Дигесте из 1468. године само је један од многих записа у којима се говори о правним питањима из древног доба

У МАТЕЈУ 13:24-26, забележено је Исусово поређење: „С небеским краљевством је као с човеком који је посејао добро семе на својој њиви. Док су људи спавали, дошао је његов непријатељ, посејао кукољ међу пшеницу и отишао. Кад је усев изникао и донео плод, тада се показао и кукољ.“ Неки писци су сумњали да се тако нешто дешавало. Међутим, римски правни рукописи су показали да јесте.

„Сејање кукоља на туђу њиву ради освете [...] било је кажњиво по римском закону. То што је уопште било потребно да се донесе такав закон показује да се то није ретко дешавало“, пише у једном библијском речнику. Правник Аластар Кер објашњава да је 533. н. е. римски цар Јустинијан објавио Дигесту, сажетак римског закона у ком су се налазили и изводи из дела правника из периода класичног римског права (око 100-250. н.е.). Према том делу (Digesta, 9.2.27.14), правник Улпијан је указао на један случај којим се бавио римски државник Целзус, који је живео у другом веку. Наиме, на пољу једног човека је посејан кукољ због чега је раније засађен усев пропао. У Дигести су наведене правне мере које је власник или закупац земље могао искористити како би од починитеља тог недела добио надокнаду штете.

То што су се таква злонамерна дела дешавала у древно доба у Римском царству показује да је Исусово поређење узето из стварног живота.

Колико слободе је Рим давао јудејским властима у првом веку?

ТОКОМ првог века, Јудејом су владали Римљани. Они су у своје провинције постављали намеснике с њиховом војском. Њихово задужење је било да скупљају порезе и одржавају ред и мир. Рим је водио рачуна о случајевима где је дошло до кршења закона и о кажњавању починилаца неког кривичног дела. Решавање осталих питања препустио је локалним властима својих провинција.

Заседање Синедриона

Синедрион је био јудејски врховни суд и решавао је случајеве кршења јудејског религиозног закона. Нижи судови су постојали по целој Јудеји. Већину кршења грађанских права и кривичних прекршаја решавали су такви судови, без мешања римских власти. Међутим, јудејским судовима није било дозвољено да погубе криминалце. То право су Римљани у суштини задржали за себе. Па ипак, Синедрион се у једном добро познатом случају оглушио о то право. Било је то када је Исусов ученик Стефан каменован до смрти (Дела 6:8-15; 7:54-60).

Дакле, јудејски Синедрион је имао велика овлашћења. Међутим, „римске власти су могле у сваком тренутку да узму ствар у своје руке и поступају независно, као на пример у случају постојања сумње о политичком преступу“, запажа историчар Емил Ширер. То се десило у случају апостола Павла, који је био римски грађанин. Војни заповедник Клаудије Лисија умешао се у његово суђење и одвео га у притвор у једну касарну (Дела 23:26-30).