Одрастао сам у Аликантеу, граду који се налази на источној обали Шпаније. Пошто је моја породица била веома проблематична, већи део времена сам проводио на улици. У комшилуку се налазила једна вулканизерска радња. Тамо сам се спријатељио с радником по имену Хосе Марија. Био је веома срдачан и поклањао ми је пажњу коју у породици нисам добијао. Био ми је попут брата кад ми је било најтеже. Иако је 20 година старији од мене, постали смо добри пријатељи.

Хосе Марија је почео да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Видео сам да је много заволео истину из Светог писма, пошто ми је често говорио о ономе што је учио. Иако сам га с поштовањем слушао, није ме баш интересовало оно о чему је говорио. Као тинејџера, занимале су ме друге ствари. Међутим, то се убрзо променило.

Не волим много да причам о тој саобраћајној несрећи. Довољно је да кажем да сам био млад и луд. Мој живот се потпуно променио у само једном дану. Био сам младић пун енергије, а одједном сам постао парализован и везан за болнички кревет. Било ми је веома тешко да то прихватим. Стално сам се питао: „Има ли мој живот икаквог смисла?“

Хосе Марија је дошао да ме види и одмах се побринуо да ме у болници посећују Јеховини сведоци. Њихове посете су ми много значиле. Чим сам изашао са одељења за интензивну негу, почео сам да проучавам Библију. Сазнао сам истину о томе зашто људи пате и умиру и зашто Бог дозвољава да се дешавају лоше ствари. Такође сам сазнао да Бог обећава да ће у будућности на земљи живети само савршени људи и да више нико неће рећи: „Болестан сам“ (Исаија 33:24). Први пут у животу сам могао да се надам нечем лепом.

Након што сам изашао из болнице, брзо сам напредовао у проучавању Библије. Чак сам помоћу специјалних инвалидских колица успео да одем на неколико састанака Јеховиних сведока и да учествујем у проповедању. Крстио сам се у једној посебној кади када сам имао 20 година, 5. новембра 1988. Јехова Бог ми је помогао да пронађем нешто позитивно у свом животу и желео сам да му покажем да сам захвалан за то. Али на који начин?

Нисам желео да дозволим да ме околности спрече у томе да дам све од себе док служим Јехови. Желео сам да напредујем (1. Тимотеју 4:15). У почетку ми то није било нимало лако јер ми се породица противила. Ипак, нисам био сам. Уз мене су били други Јеховини сведоци, који су ми били попут браће и сестара. Увек су се бринули о томе да могу да пратим састанке и да учествујем у служби проповедања.

С временом је постало очигледно да ми је потребна даноноћна нега. Након дуже потраге, успео сам да пронађем одговарајућу установу за инвалидна лица у Валенсији, граду који се налази 160 километара северно од Аликантеа. Ту сам и дан-данас.

Иако сам везан за кревет, одлучан сам да и даље служим Јехови. Од инвалидске пензије и друге новчане помоћи, успео сам себи да купим компјутер, који је сада постављен поред мог кревета. Такође сам купио мобилни телефон. Сваког јутра ми неговатељ укључи компјутер и телефон. Да бих могао да користим компјутер, имам један специјалан џојстик којим управљам помоћу браде. Такође имам један посебан штапић који држим у устима и тако куцам слова на тастатури и бирам бројеве на телефону.

Како ми ови уређаји помажу? Као прво, помоћу њих могу да приступим веб-сајту jw.org и онлајн библиотеци која се налази на њему. То ми заиста много значи. Готово сваког дана проведем по неколико сати проучавајући и истражујући библијску литературу. Тако више сазнајем о Богу и његовим дивним особинама. Кад год се осећам усамљено или помало обесхрабрено, увек пронађем нешто лепо на нашем веб-сајту што ме орасположи.

Захваљујући компјутеру, такође могу да пратим састанке и да учествујем на њима. Могу да коментаришем, да упућујем молитве у име свих, да држим говоре или чак да читам Стражарску кулу кад сам на реду. Премда не могу да идем на састанке, ипак имам осећај да сам део скупштине.

Иако не могу да проповедам од куће до куће попут већине Јеховиних сведока, захваљујући телефону и компјутеру могу доста да учествујем у проповедању. Заправо, толико уживам у томе да су ме старешине из моје скупштине замолиле да организујем проповедање телефоном. На тај начин и они који су везани за кућу могу да учествују у проповедању, због чега су веома срећни.

Свакако, осим технологије постоје и друге ствари којима је мој живот испуњен. Сваког  дана ми у посету дођу драги пријатељи. Они са собом понекад доведу неког рођака или познаника ког занима Библија. Тада ми често препусте да водим разговор. Такође, у посету ми долазе и породице да бисмо заједно проучавали Библију. Волим када деца седну поред мене и причају ми о томе зашто воле Јехову.

Много ми значи то што ми увек неко долази. У мојој соби је често веома живо јер су ту моји пријатељи, од којих неки долазе чак издалека. Као што можете и претпоставити, све то оставља снажан утисак на особље у дому. Сваког дана захваљујем Јехови што сам део тако дивног братства.

Када ме неко пита како сам, обично кажем: „Ево, борим се.“ Наравно, знам да нисам једини који се бори с нечим. У каквим год околностима да се налазе и с којим год потешкоћама да се суочавају, сви хришћани учествују у једној борби — у „доброј борби вере“ (1. Тимотеју 6:12). Шта ми свих ових година даје снагу да се не предам? Сваког дана у молитви захваљујем Јехови што ми је дао смисао у животу. Такође се трудим да будем заокупљен службом Богу и да стално имам на уму предивну будућност која је преда мном.

Често размишљам о новом свету и о томе како ће бити дивно поново шетати и трчати. Пошто мој добар пријатељ Хосе Марија болује од дечје парализе, понекад заједно замишљамо како ћемо тада трчати маратон. У шали га питам: „Ко ће од нас двојице победити?“ Он ми на то одговори: „Није важно ко ће победити. Важно је да будемо тамо, у Рају, и да трчимо.“

Нимало ми није било лако да се помирим с тим да сам парализован. Знам да сам као тинејџер урадио нешто веома непромишљено и то ме је скупо коштало. Ипак, захвалан сам Јехови што ме није напустио. Дао ми је толико тога — дивне пријатеље који имају иста веровања као ја, жељу да живим, прилику да помажем другима и дивну наду за будућност. Ако би требало укратко да кажем како се осећам, вероватно бих рекао да сам захвалан што ми је Јехова дао и више него што заслужујем.