Kada sam imao tri godine, moj otac, stric i deda su odvedeni u radni logor jer kao hrišćani nisu želeli da učestvuju u ratu. Preživeo je samo moj otac. Nakon završetka Drugog svetskog rata, vratio se kući 1947. sa teškim oštećenjem kičme. Iako je fizički propao, vera mu je ostala jaka.

Kada sam imao devet godina, moja porodica je zajedno sa stotinama drugih Svedoka iz Moldavije prognana u Sibir. Bilo je to 6. jula 1949. Sve su nas nagurali u stočne vagone. Putovali smo bez prestanka 12 dana i prešli više od 6 400 kilometara. Onda smo se zaustavili na stanici Lebjaže, gde nas je čekala policija. Podelili su nas u male grupe i poslali u razne delove tog ogromnog područja. Jedna mala napuštena škola postala je dom za našu grupu. Bili smo iscrpljeni i klonuli duhom. Jedna starija žena počela je da pevuši pesmu koju su Svedoci sastavili za vreme Drugog svetskog rata. Uskoro su joj se svi pridružili i zdušno zapevali:

„Mnogo je braće prognano u daleku zemlju.

Na sever i istok ih odvedoše.

Zbog služenja Bogu, nevolja ih snađe i najteže kušnje tamo izdržaše.“

Ubrzo smo organizovali sastanke na kojima se razmatrala Biblija. Okupljali smo se nedeljom, na mestu udaljenom oko 13 kilometara od naše kuće. Mnogih hladnih zimskih jutara ustajali smo pre svanuća i probijali se kroz sneg do struka na 40 stepeni ispod nule. Nas pedesetak bi jedva stalo u prostoriju od 19 kvadratnih metara. Na početku bismo otpevali jednu, dve ili tri pesme. Nakon usrdne molitve smo razgovarali o nekim biblijskim pitanjima. To je trajalo oko sat vremena. Otpevali bismo još pesama i razmotrili još neke biblijske misli. To nam je zaista jačalo veru!

Do 1960. prognani Svedoci su dobili veću slobodu. Iako sam bio siromašan, mogao sam da otputujem u Moldaviju. Tamo sam upoznao Ninu, čiji su roditelji i baka i deda bili Svedoci. Ona i ja smo se uskoro venčali  i vratili u Sibir, gde se 1964. rodila naša ćerka Dina, a 1966. sin Viktor. Dve godine kasnije, preselili smo se u Ukrajinu i živeli u maloj kući u Džankoju, gradu udaljenom oko 160 kilometara od Jalte, na Krimskom poluostrvu.

Na Krimu je delo Jehovinih svedoka bilo pod zabranom jer je ta oblast još uvek bila pod vlašću Sovjetskog Saveza. Ali naše delo nije bilo potpuno ograničeno i nismo doživljavali žestoko progonstvo. Zato su se neki Svedoci opustili i nisu više bili toliko revni za istinu. Mislili su da su nakon toliko patnji u Sibiru zaslužili da uživaju u većoj udobnosti i naporno su radili da to sebi priušte.

Dana 27. marta 1991, naše delo je bilo zakonski priznato na području tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Odmah je organizovano sedam posebnih dvodnevnih kongresa za celu zemlju. Ja sam se s porodicom spremao da prisustvujem kongresu u Odesi, u Ukrajini, 24. avgusta. Otišao sam mesec dana ranije da bih pomagao u sređivanju fudbalskog stadiona na kom je planirano da se održi kongres.

Nakon što smo celi dan naporno radili, često smo prenoćili na tribinama. Žene su čistile park oko stadiona. Sakupili smo oko 70 tona smeća. Oni koji su radili u odeljenju za smeštaj prečešljali su ceo grad u potrazi za smeštajem za 15 000 delegata. A onda smo čuli strašnu vest!

Samo pet dana pre početka našeg kongresa, 19. avgusta, Mihail Gorbačov, tadašnji predsednik Sovjetskog Saveza, zadržan je u kućnom pritvoru dok je bio na odmoru u Jalti. Zbog novonastalog stanja u zemlji, dozvola za kongres je poništena. Delegati su počeli da zovu i pitaju: „Šta da radimo sa rezervacijama za autobus i voz?“ Nakon mnogih usrdnih molitvi, braća koja su učestvovala u organizaciji kongresa rekla su im: „Ipak dođite!“

Nastavili smo sa pripremama, kao i molitvama. Braća zadužena za prevoz dočekivala su delegate iz mnogih delova Sovjetskog Saveza i vozila ih do prenoćišta. Svakog jutra su članovi Odbora kongresa odlazili do gradskih zvaničnika. Svako veče su se vraćali bez dobrih vesti.

U četvrtak, 22. avgusta, dva dana pre planiranog početka, članovi Odbora kongresa su se vratili s divnim vestima: Kongres može da se održi! Dok smo pevali prvu pesmu i slušali uvodnu molitvu, našoj sreći nije bilo kraja. Nakon zaključnog dela programa u subotu, ostali smo do kasno uveče, pričali i učvršćivali stara prijateljstva. Tu su bili naši suvernici koji su imali tako snažnu veru da su istrajali i pod najgorim kušnjama.

Od tog kongresa je prošlo više od 22 godine, tokom kojih je nastupio ogroman porast. Po celoj Ukrajini niču Dvorane Kraljevstva a broj objavitelja je porastao sa 25 000, koliko ih je bilo 1991, na preko 150 000!

I dalje s porodicom živim u istoj kući u Džankoju, koji sada broji oko 40 000 stanovnika. Iako je ovde bilo samo nekoliko porodica Svedoka kada smo pristigli iz Sibira 1968, sada u gradu ima šest skupština.

Moja porodica se takođe uvećala. Danas Jehovi služi četiri generacije — mi, naša deca, njihova deca i deca njihove dece.