U JEDNOM malom gradu u državi Gudžarat u Indiji, krajem 1950-ih, jedan čovek se krstio kao Jehovin svedok. Međutim, njegova žena i šestoro dece su bili revni katolici i protivili su se njegovoj odluci da promeni religiju.

Jednog dana, taj čovek je zamolio svog sina Džona da odnese pismo jednom bratu iz skupštine. Ali Džon se tog jutra posekao dok je otvarao jedno metalno bure i imao je na kažiprstu veliku ranu. Pa ipak, želeo je da posluša oca i samo je umotao prst u neku krpu i krenuo do tog brata.

Kada je stigao, kod kuće je bila žena tog brata koja je takođe bila Jehovin svedok. Dok je uzimala pismo, videla je da se Džon posekao i želela je da mu pomogne. Uzela je kutiju za prvu pomoć, očistila mu ranu antiseptikom i stavila mu zavoj. Zatim ga je poslužila šoljom toplog čaja i opušteno s njim razgovarala o Bibliji.

Kada je Džon video koliko je ona ljubazna, počeo je da menja stav prema Svedocima. Zato joj je postavio dva pitanja u vezi s verovanjima oko kojih se nije slagao sa svojim ocem — da li je Isus Bog i da li hrišćani treba da se mole Mariji? Pošto je učila njegov maternji jezik gudžarati, dala mu je odgovore iz Biblije na tom jeziku i poklonila mu brošuricu „Ova dobra vest o Kraljevstvu“.

Kada je Džon kasnije pročitao ovu brošuricu, bio je uveren da je pronašao istinu. Zatim je otišao do sveštenika u svojoj crkvi i postavio mu ona ista pitanja. Sveštenik se toliko iznervirao da ga je gađao Biblijom i vikao: „Satana te je uzeo pod svoje! Pokaži mi gde u Bibliji piše da Isus nije Bog. Pokaži mi gde piše da ne treba obožavati Mariju. Pokaži mi!“ Džon nije mogao da veruje kako se sveštenik poneo prema njemu i zato mu je rekao: „Nikada više neću kročiti u crkvu.“ Tako je i bilo.

Počeo je da proučava Bibliju sa Svedocima, da živi u skladu s Biblijom i da služi Jehovi. S vremenom su mu se u tome pridružili još neki članovi njegove porodice. Danas, nakon 60 godina, Džon i dalje ima ožiljak na kažiprstu desne ruke, koji ga podseća na to kako je zbog ljubaznosti jedne osobe ceo život posvetio služenju Jehovi (2. Kor. 6:4, 6).